Autorka Andrijana Majstorović: ‘Bake su ključne figure u našem odrastanju, hteli smo knjigu koja će ih usrećiti i proslaviti sve što čine za svoje unuke’

Radionica snova nedavno je predstavila svoju novu personalizovanu knjigu „Gde je nestala baka?“ koja slavi najveću ljubav od svih, onu između bake i unuka. Glavna karika u lancu stvaranja svakako je autorka Andrijana Majstorović koja je u velikom intervjuu odlučila čitateljima približiti sve aspekte procesa stvaranja personalizovanih knjiga generalno, kao i nove knjige iz bogate riznice Radionice snova. Ova je knjiga svojevrsni poduhvat i izazov za njene realizatore jer se radi o knjizi u kojoj je uz lik bake moguće personalizovati do 6 likova dece, tj. unuka.

Osim o nastanku noviteta Radionice snova, Andrijana Majstorović više nam je ispričala i o svojoj ljubavi prema pisanoj reči, odgovorila na večno pitanje je li, barem u njenom slučaju, spisateljska blokada istina ili mit, kao i kako izgleda proces pisanja. Autorka Andrijana Majstorović dotakla se i zabluda o piscima koje, kako kaže sama, više zvuče kao istina, a ima i poruku za sve one koji imaju želju napisati knjigu. Ali, krenimo redom.

Andrijana Majstorović: ‘Kod pisanja priča ne moram ulaziti u dečje glave. Dovoljno je da uđem u svoju koja je dečja, kad to želim!’

1. Za početak, reci nam odakle dolazi tvoja ljubav prema pisanju dečjih personalizovanih knjiga?

Od ljubavi prema čitanju. Verovatno bi trebalo da zahvalim svojoj mami. Ona me odmalena hranila knjigama. Iako, nisam bila dete koje je trebalo preterano uveravati u lepotu čitanja. Sama sam je vrlo rano otkrila. Sećam se da sam se kao dete pitala ko piše te knjige i zamišljala koliko to divan posao mora biti. Dakle, prvo je bilo čitanje. Onda pisanje. Zatim pisanje dečjih knjiga. I na kraju – pisanje dečjih personalizovanih knjiga.

2. Imaš li najdražeg autora dečjih knjiga, nekoga čije te knjige inspirišu u tvom književnom stvaralaštvu?

Mislim da sam više dečjih knjiga pročitala kao odrasla osoba, nego kao dete. I nije to vezano samo uz posao kojim se bavim. Volim dečje knjige, nikad ih nisam prerasla. Ne znam ukazuje li to pomalo na moju infantilnost ili sam jednostavno došla do pravog blaga dečje književnosti – mudre i sjajne, napisane tako da ih možeš čitati zauvek. Spisak omiljenih autora bi bio poduži, pa ću samo reći da sam emotivno najviše vezana uz dečje romane našeg velikog Mire Gavrana.

3. Kako si došla na ideju da pišeš upravo o unucima i bakama u novoj personalizovanoj knjizi „Gde je nestala baka?“

Podsticaj je došao iz kreativnog okruženja Radionice snova. Često bude tako: naš kreativni tim se okupi i razgovaramo o tome koji je sledeći naslov koji želimo da stavimo na našu virtuelnu policu. Ko je ciljana publika, koju poruku želimo da prenesemo, koja osećanja da probudimo. Bake su ključne figure u našem odrastanju. Hteli smo knjigu koja će proslaviti sve ono što čine za svoje unuke, knjigu koja će ih rastopiti i usrećiti, ali i podstaknuti da stave svoje unuke u krilo i zajedno čitaju. Nedugo nakon te radionice ja sam se pojavila s prvim nacrtom priče „Gde je nestala baka?“

4. Koliko dugo je trajalo pisanje ove knjige?

S ovom sam pričom imala sreće. Potekla je i na papiru se skupila u obliku slova, reči i rečenica u samo 10-ak sati. Tako to bude, ponekad. Češće ne 🙂

5. Jesi li možda barem delić inspiracije pronašla u odnosu sa svojim bakama i koja ti je neka najdraža anegdota iz detinjstva povezana s tvojim bakama?

Nažalost, nisam. Nisam imala odnos ni sa jednom svojom bakom. Tako su se kockice posložile. Ali imam priliku da poslednjih 8 godina gledam svoju mamu i njenu unuku, a moju sestričinu. Njihov odnos je sve ono što sam zamišljala da čini pravi odnos između unuka i bake. Iz njihove dnevne dinamike ukrala sam brdo ideja.

6. Knjiga je vrlo šaljiva i zaista prikazuje tok misli jednog deteta i svu njegovu maštu. Na koji si način „ušla“ u dečje glave prilikom pisanja ove priče?

Ne moram ulaziti u dečje glave. Dovoljno je da uđem u svoju, koja je dečja kad to želim. Ok, nije odmoglo niti to što već 8 godina imam priliku da se družim s jednom prekrasnom dečjom glavicom punom sjajnih ideja – svojom sestričinom Petrom. Ona mi je i inspiracija i najbolji kritičar.

7. Koji deo knjige ti je bio najteži da napišeš, a koji najzabavniji?

Knjiga je već idejno bila strašno zabavna – šta bi sve deci moglo pasti na pamet kao odgovor na pitanje Gde je nestala baka? Jesu je oteli vanzemaljci? Ili je pobegla na put oko sveta? Igra li se u parku? Ili ju je neki kralj pozvao na dvor da kuva samo za njega? Svi ti scenariji bili su beskrajno zabavni. Najteže je bilo prilagoditi tekst da funkcioniše u slučaju jednog, ali i dvoje, troje i tako do ukupno šestero dece.

8. Ono što je primetno jeste to da su ilustracije u novoj knjizi prilično drugačije od onih u prethodnim knjigama, a sve zbog prepoznatljivog stila Kajla Beketa. Kako ste se odlučili na saradnju s njim i promenu stila?

Priča je šašava i smešna, pa smo hteli da i ilustracije budu takve. Kajl je već odavno na našoj listi omiljenih wacky ilustratora i, čim je tekst bio spreman, poslali smo mu ga s upitom za testnu ilustraciju. Ilustracija je bila genijalna, a takav je bio i nastavak saradnje.

9. Kojem dečjem uzrastu je knjiga namenjena i zašto?

Namenjena je deci predškolskog i ranog školskog uzrasta, što je i inače naša ciljana grupa. Osim toga, upravo u tom uzrastu deca provode najviše vremena sa svojim bakama.

10. Šta bi rekla da je najteži deo procesa pisanja personalizovane knjige, ali i knjige generalno?

Pisanje je težak poduhvat, za koji treba puno hrabrosti. Najpre moraš zaroniti u sebe, nema tu zadržavanja na površini. A onda se treba izložiti svetu i ponuditi na čitanje ono što si tamo pronašao.

A personalizacija dolazi sa svojim ograničenjima. Od onih tehničkih, na primer činjenice da mi je ograničeno korištenje padeža jer ne možemo očekivati od korisnika da deklinira imena prilikom narudžbe knjige, sve do onih sadržajnih – treba biti oprezan oko izgradnje likova jer će se oni naknadno personalizovati. To je paradoks personalizacije: da bi se knjiga mogla personalizovati, mora biti univerzalna.

11. Je li spisateljska blokada istina ili mit? Ako si se nekada susrela s njom, kako je se obično rešavaš?

Nepoznata mi je blokada o kakvoj se najčešće govori. Ona podrazumeva da ti pisanje ide do neke tačke u kojoj stane na kraće vreme. Onda čitaš, šetaš, kuvaš – i pisanje opet poteče. Ja imam drugačije iskustvo. Meni je pisanje uvek borba. Na neki način, u večnoj sam blokadi. Ili nisam u njoj nikad, ako uzmemo da je tako to s pisanjem.

12. Kako izgleda tvoj proces pisanja?

Ponekad imam viziju, sednem za tastaturu i isporučim smisleni tekst. No to se događa retko, ili barem ne toliko često koliko bih htela. Puno češće razmišljam, istražujem, pišem i brišem, zapadam u frustraciju pa poletim zbog neke ideje. No brzo opet tresnem na tlo: pišem, čitam, brišem. Čak i crtam (iako ne znam crtati!) I tako, tu i tamo, iz tog procesa izađe tekst na koji budem ponosna.

13. Gde najčešće voliš da pišeš i koje stvari ti pomažu da se fokusiraš?

Potpuno mi je svejedno gde se nalazim, jer sam i tako zaključana u svojoj glavi. Pogled na more ili gradilište, potpuno mi je svejedno. Za fokus imam samo jedan uslov: da nikoga nema u blizini.

14. Slušaš li muziku dok pišeš? Ako da, šta slušaš?

Ne aktivno. Ako je i upaljena, više mi služi kao pozadinska buka, prisutna toliko da bih je uspela isključiti. Ipak, nekoliko puta ciljano sam slušala muziku kako bi stvorila atmosferu iz priče. Radilo se o božićnim pričama koje sam pisala usred leta.

15. Šta najčešće prvo osmisliš – radnju ili likove?

Hm. Ne znam, mislim da je razmera pola – pola. Likovi, ako su dovoljno živi, pokrenu radnju. Radnja, ako je dovoljno zanimljiva, rodi likove.

16. Šta ti je najdraži, a šta manje drag deo stvaranja knjiga?

Pisanje je najljepši posao na svetu i najdraža aktivnost. Odrekla bih se svega drugoga u životu i samo to radila svake sekunde – kad mi ide. Kad mi ne ide, to je najgori posao na svetu. Ali nije to posao s rokovima i šefom koji ti visi za vratom. To je posao u kojem sam sebi visiš za vratom. Od njega ne možeš odustati.

17. Kad si se prvi put osećala kao autorka?

Nedavno, ha, ha 🙂 Evo, nakon nekih 10-ak objavljenih knjiga usudila sam se ljudima na pitanje čime se bavite reći da sam spisateljica. Do sad bih smuljala nešto o maloj izdavačkoj kući i pobegla glavom bez obzira. Oduvek imam strahopoštovanje prema piscima, i strah da mi neki nepostojeći, ali stvaran sud nikad neće dopustiti da uđem u klub.

18. Šta je bila prva priča koju si napisala?

Žao mi je što je nisam sačuvala. Nešto o pčelama i džemu (ili medu? Hm, zašto ne medu?) u prvom razredu osnovne škole.

19. Koji savet bi dala autoru koji piše svoju prvu knjigu?

Da je napiše. Imam hrpu nedovršenih knjiga u fiokama. To je bolno.

20. Šta misliš koje su najčešće zablude o piscima?

Misliš na ono da su introverti, osobenjaci, nezgodni samotnjaci? Ne znam, meni ništa od toga ne zvuči kao zabluda nego kao živa istina 🙂

21. Šta misliš da je najbolji način za poboljšanje kvalitete pisanja?

Puno se može postići samostalno, vežbom. Ali je mudrije ubrzati taj proces konstruktivnim kritikama koje možeš dobiti od stručnjaka.

22. Koji je najbolji savet koji si dobila po pitanju pisanja?

Da skratim. Da napišem manje, a kažem više. Da ne opisujem, nego pokažem. I onaj najvažniji: da imam dozvolu da pišem.

23. Kome najviše veruješ i rado odlaziš po objektivan i konstruktivan savet na priče koje pišeš?

Svojoj urednici Andi Bukvić Pažin. Najviše se veselim kad mi prvi put vrati tekst crven od početka do kraja 🙂 I u njenoj konstataciji „ovo je dobro, ali..“ najviše se veselim onome nakon ali. Ne zanima me preterano šta je dobro. Strašno me uzbuđuje sve ono što nije dobro, jer tu razvijam veštinu popravljanja. Urednici su za pisce nešto kao duhovni gurui. Ukazujući na ono što nije dobro izvlače najbolje iz nas.

24. Znamo da si nedavno postala mama jednog preslatkog dečaka, čitaš li njemu već sada i ima li možda neku omiljenu knjigu?

Rio i ja pripovedamo od rodilišta. Kad je napunio dva meseca, počeli smo da čitamo i žvaćemo prve slikovnice. One male. Sad, sa sedam meseci, to nam je već pomalo dosadilo pa smo priključili i velike, s papirnatim stranicama. Zasad ih ne gužvamo. Samo ližemo. I po 40 minuta u cugu aktivno slušamo. Svima nam je urođena glad za pričama. Nemojte deci čitati da budu pametnija, da postižu bolje rezultate u školi. Čitajte im da ispunite temeljnu ljudsku potrebu.

25. I za kraj moram te pitati spremaš li nam još kakvih knjižnih iznenađenja u skorije vreme?

Za dva-tri meseca izlazi nova knjiga, o bebama i njihovim zlobnim dudama. Jedan ilustrator je upravo počeo raditi na seriji slikovnica za najmlađe – njih ukupno četiri koje će izlaziti kroz ovu i narednu godinu. Aktivno radim na dva nova projekta, i sa strane na njih još desetak.